Bosna i Hercegovina je zemlja sa najvećim brojem strategija po glavi stanovnika

Ovdje postoji sistem sa duplim dnom, ako tako mogu da kažem. Na neki način treba zaboraviti ono što je ustavima ili Ustavom Bosne i Hercegovine uspostavljeno kao sistem. Taj sistem nije dobar. Naravno, govorim o Ustavu Bosne i Hercegovine. Ja držim, pa ću se vratiti na suštinu problema, da i najgori ustavni sistem, pod pretpostavkom da imate normalne političke subjekte kojima je interes građana i razvoj društva u prvom planu, funkcioniše. Ali, kada imate najgori ustavni sistem, onda bi on uspio samo sa boljim političkim snagama. Kad imate najbolji sistem sa ovakvim snagama kakve mi imamo, opet ništa ne bi funkcionisalo. U čemu je, dakle, stvar? To duplo dno ili paralelni sistem sastoji se u strukturi, vrlo specifičnoj, tzv. političkih stranaka koje to nisu. One se lažno predstavljaju. To su interesne kartelske organizacije, mafijaški jezik koristim jer to odgovara manje-više tome, koje formiraju to duplo dno ili paralelni sistem gdje je nacionalni ineteres neka vrsta ideološkog omotača, a ustvari se radi o sudaru nacionalnih, oligarhijskih kapitala koji su spregnuti sa vodećim nacionalnim političkim partijama. One, dakle, imaju to duplo dno koje funkcioniše.

Morali bismo prethodno definisati na koje ljude mislimo, zato što, barem ono što ja primjećujem u zadnje vrijeme - to je možda neka nova realnost, nisam to prije na takav način primjećivao - je jedan totalni paralelizam unutar zemlje. Paralelizam u razmišljanjima i ponašanjima, s jedne strane onoga što mi zovemo javnost – u to uključujem institucije, političare, medije i civilno društvo – a s druge strane građana. Ono što primjećujemo u zadnje vrijeme jeste da je građane sve manje briga šta se dešava unutar zemlje i izvan nje. Ljudi pokušavaju da prežive kako znaju i umiju u ovoj dosta konfuznoj i sve goroj situaciji, a s druge strane imamo javnost koja se bavi tim nekim grandioznim pitanjima, od izbornog zakona, Daytonskog ustava, eventualnih promjena ustava itd. Kako smo već rekli, svako vuče za rukav te neke svoje adute, zato što nažalost naša politička scena već dvadeset, ako ne i trideset godina, pokušava da održi tu priču o ugroženosti gdje smo mi ugroženi i moramo da budemo ugroženi, da treba da se osjećamo ugroženim da bi nas neko od vladajućih elita onda branio, a njima u tome pomažu njihovi međunarodni partneri Turska, Rusija, Amerika itd.

Imamo savršeno rješenje za tu situaciju, ali nam treba pravosuđe koje će početi da radi. U ovoj zemlji, zapravo - nedavno sam pisala o tome - 863 slučaja optužnica za ratne zločine stoje u Tužiteljstvu Bosne i Hercegovine. Ti slučajevi će ovih dana sigurno postati aktuelni ili će postati aktuelni neposredno poslije izbora kada se budu trebale sklapati koalicije. Kod nas je i pravosuđe metoda ucjene i reketa između partija, tužitelja, između pravosudnih dužnosnika i ostalih. Onog časa kada dobijemo mogućnost da naše pravosuđe počne da radi, imamo šanse da krenemo naprijed. Između ostalog i sa onom pričom o pravnoj državi, pa makar od narednog ponedjeljka.

Jedino što je postignuto je da je prekinut rat. Vezano za sve ostalo smo u istoj poziciji. Smatram da ne treba očekivati od komšije da ti donese sreću u tvoju kuću ako ti sam za tu sreću nisi spreman. Ne treba niti od svijeta očekivati da nam on ovdje pravi dobro, ako mi nismo za to dobro. Ali to da je svijet zaslužan za masu procesa ovdje koji imaju negativan predznak, to je potpuno neupitno. Ja sam govorio o Daytonu. Pogledate od 2000. godine. Mi smo imali poslije rata uzlaznu putanju u stabiliziranju bh. društva sve do 2005. godine. Ali onog časa kada je svijet ponovo otvorio vrata tim retrogradnim filozofijama, one su tu situaciju iskoristile.

Javni servisi u Bosni i Hercegovini su manje-više pod kontrolom politike. Politika ima veoma značajnu ulogu u formiranju upravnih odbora, uređivačkih kolegijuma, na neki način i u određivanju kad i kakve vijesti će da se plasiraju. Ja dolazim iz Banja Luke gdje je Televizija Republike Srpske koja je pod potpunom kontrolom Milorada Dodika i njegove partije.

Svako od nas treba da bude zainteresovan, kojim god se poslom bavio u novinarstvu, kako to stoji naš javni servis, kakav je recimo BBC u Velikoj Britaniji. Naravno da se to ne može porediti. Kada su pitali Britance da li žele i dalje da plaćaju skupu pretplatu za BBC, oni su rekli da žele, zato što nam je potreban program kojem možemo da vjerujemo. Mi smo došli u jednu grotesknu situaciju da imate programe kojima ne možete da vjerujete, a vi ih plaćate upravo da biste im vjerovali. Mislim da je to uspjeh, ponavljam se, zato što se publici stalno serviraju informacije, ne onakve kakve jesu, nego onakve kakve publika želi da čuje. Niko ne želi da se zamjera publici i u tom delegiranju informacija. Informacija o "Pravdi za Davida" i o tom protestu su dolazile do gledalaca upravo onako kako je RTRS želio - ili uopšte nisu dolazile. Ne zaboravimo, to koliki broj ljudi gleda ili ne gleda RTRS - ta gledanost je nekih 15-20% ukupne populacije - to je tačno onaj broj ljudi koji glasa za vladajuću partiju. Taj program se obraća tačno onolikom broju ljudi koji su potrebni da zadrže svoj stav i da uporno glasaju za partiju koja je na vlasti već više od petnaest godina.

Međutim, istovremeno, moramo malo i sebe pogledati i shvatiti da ni mi ne tretiramo međunarodnu zajednicu previše ozbiljno. Evo, upravo ovu presudu o kojoj govorimo danas donio je Evropski sud za ljudska prava koji je organ Vijeća Evrope, za koje smo se mi žestoko borili da uđemo u njega. I kada smo 2002. godine postali članica, potpisali smo bjanko da ćemo sve konvencije, sve što Vijeće Evrope donese, i mi parafirati, ratifikovati i prihvatiti kao naš zakon. Tako smo i 2005. godine prihvatili Protokol 12 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima koji otprilike kaže da sve pozicije u zemlji koje se popunjavaju izborima, moraju biti ravnopravno pristupačne svim građanima te zemlje bez obzira na njihovu nacionalnu, vjersku, polnu i sve ostale pripadnosti ili afinitete. To je bio jedan od osnova zbog kojeg sam ja započeo postupak protiv Bosne i Hercegovine koji se tako zove kada se prevede sa engleskog, a ja ga smatram postupkom za Bosnu i Hercegovinu, da bi se Bosna i Hercegovina popravila. Međutim, kad je presuda donesena, u relativno kratkom roku, presuda je odmah išla na Veliko vijeće, znači bez mogućnosti žalbe i priziva na to. Od 17 sudija, ozbiljnih pravnika Evrope koji su sa 16:1, odnosno 15:2 donijeli ovu odluku, tj. bili su vrlo ubijeđeni, da su oni koji su je tražili, bili upravu. Mi ne samo da je nismo izvršili, nego u ovom zadnjem ciklusu čak nismo izabrali ni svoju delegaciju da nas predstavlja u Vijeću Evrope da bi se kao ravnopravne članice čuo i naš glas. Tako da se mi i sa nekim pravom žalimo da nas niko baš ozbiljno ne shvata, ali onda vidimo da se ni mi ozbiljno ne ponašamo. Ponašamo se u smislu 'Šta nas briga, zna se da smo mi žrtve' i to je to.

Od zagađenog zraka puno ljudi na planeti umire svake godine, a svaka sedma smrt je izazvana zagađenim zrakom. Godišnje se procjenjuje za zemlje unutar Evropske unije da od zagađenog zraka umre skoro pola miliona ljudi i zaista je to krupan problem. Svaka zajednica pokušava da se izbori s tim problemom. Naše termoelektrane su definitivno ogromni zagađivači. Procjena te studije je da nekih 3.900 ljudi umre godišnje, od toga u zemljama Evropske unije negdje 2.000 i to je tek malo manje od pola procenta od ukupnog broja umrlih. Termoelektrane su puno veći problem za nas. One zagađuju okoliš na razne načine, nije samo u pitanju zrak. Imate problem i sa zagađenom vodom, sa zagađenim tlom. Zagađenje koje one naprave će trajati još dugo vremena nakon što prestanu da rade. To su problemi koje mi moramo da riješimo.

Smatrati da svi mi koji smo ostali izvan Evropske unije uđemo u Evropsku uniju zajedno, istog dana, iste godine, mislim da je potpuna iluzija. Vidimo da je potrebno i unutar Evropske unije određeno pospremanje i to je bila ona poruka koja nam je došla u slučaju Sjeverne Makedonije, posebno na čemu insistira francuski predsjednik koji traži da se neke stvari poslože unutar Evropske unije pa da se tek onda nastavi proces proširenja. S druge strane, ne bih ja nas amnestirala našeg udjela. Nemamo alibi, to je najvažnije reći. Ne bih ja gledala zašto neko odlučuje ovako ili onako. Meni je puno važnije da mi uradimo sve te stvari i reforme unutar zemlje, da dosegnemo neki nivo standarda, da imamo pravnu državu, da su ljudska prava za svakog čovjeka, pojedinca ostvariva, da smo jednaki pred zakonom. Kad bismo to ostvarili, ja bih bila sretna, a da nismo članicom Evropske unije.

Država je ta koja vam garantuje ljudska prava i slobode. Opština je mjesto gdje ostvarujete neposredna demokratska prava i ono što se direktno tiče vaše porodice, da li je to vrtić, škola, bolnica - sve se dešava na terenu opštine. Primjetno je zadnjih godina da su se i ambasadori koji ovdje borave umorili od priče - jer uvijek nailaze na iste prepreke. Od priče sa državom, kantonima i entitetima. Počeli su da posjećuju opštine. Kažu da im je tamo najlakše provesti projekat. Možda će načelnik, opštinski činovnici i odbori nešto riještiti. Ali - sad dođemo to tog 'ali' - ako je neki projekat koji je izuzetno zanimljiv - sve zavisi kakav je načelnik, možda on mora da pita svog šefa partije da li će to podrivati naše nacionalno biće, temelje, osnove. Da ne ironišem dalje. Zatim se dolazi do pitanja koliko ko tu treba da bude dobar. Ja slušam priče svih tih stranih organizacija koje rade sa opštinskim organima i oni kažu da im je lakše da rade sa opštinama. Ali ja bih to vratila na priču s početka - tj. to je zato što su tu neposredna demokratska prava. Ja već godinama govorim da, što se tiče kantona i entiteta kao srednjeg nivoa vlasti, kada bi to propalo, niko na svijetu se ne bi osvrnuo. Ali, kada bi propala država, bogami, mnogi bi se osvrnuli. I ono što se ne bi dozvolilo to je propast opštine zbog tih neposrednih demokratskih prava.

Da budemo načisto, kad sam bio ministar vanjskih poslova posljednji put, ja sam tada govorio da, što se mene tiče, primarni naš interes ne treba biti da budemo članica Evropske unije. Naš primarni interes treba biti da napravimo reforme koje su neophodne da budemo kao države članice Evropske unije. Sjećam se da ste kazali `Mi nismo zainteresirani za perspektivu u Evropskoj uniji i NATO-u. Mi smo zainteresirani da zaista nezaustavljivo idemo tamo kao jedna integrirana zemlja.` Šta se dogodilo? Očekivale su se reforme, ali evo, nije ih bilo.

Ako uzmemo uređenje, sam način donošenja zakona u Bosni i Hercegovini, onda mi ne možemo očekivati da bi moglo doći do određenih reformi pravosudnog sistema u Bosni i Hercegovini iz razloga što određene političke elite kontroliraju sam proces donošenja zakona. Njima odgovara da se ne usvoje zakoni kako bi oni kontrolirali ovakvo pravosuđe koje prikriva sav kriminal ove vladajuće političke elite.....Članovi VSTV-a. Oni imaju apsolutnu kontrolu nad svim pravosudnim institucijama u državi. Ukoliko uzmete Zakon o VSTV-u, vidjet ćete da oni imenuju sve, čak i stručne saradnike od općinskog suda i kantonalnog ili okružnog tužilaštva, ili osnovnog suda, znači od najniže do najviše pravosudne institucije u državi, sve uposlenike odn. stručne saradnike, tužioce i sudije. Imenuje ih VSTV, tj. petnaest ljudi. Tih petnaest ljudi su imenovale razne institucije, pa tako sad nemamo nijednu instituciju koja je nadležna za rad VSTV-a. Imate posljednji slučaj gdje oni odbijaju da postupe po uputama parlamenta i da sarađuju na slučajevima...

U praksi je to više trgovina utjecajem. Ne bih ja rekao da je to klasični politički utjecaj. Radi se o tome da je šefu VSTV-a, znači Milanu Tegeltiji ili bilo kojem drugom koji dođe na tu funkciju ubuduće, dovoljno da ima osam ruku u VSTV-u, ili manje, zavisi koliki je kvorum. Njemu je dovoljno da ima prostu većinu od broja prisutnih članova VSTV-a ukoliko je ispunjen kvorum, da može donositi sve odluke o imenovanjima nosilaca pravosudnih funkcija. Ukoliko je neko imenovan u određenu pravosudnu instituciju, ne možete očekivati da on radi protiv interesa Milana Tegeltije ili nekog drugog člana VSTV-a koji ga je progurao u tu pravosudnu instituciju. A, onda, ukoliko očekujete da Milan Tegeltija da slobodu tim sudijama ili tužiocima, onda ste u zabludi, zato što su on ili drugi članovi VSTV-a, neću reći pod nekom vrstom političke kontrole, oni su nezavisni, po zakonu, možda i suštinski jesu, ali oni određenim predmetima koji se nalaze u pravosudnim institucijama na nižim ili višim nivoima, sasvim nebitno, trguju, odu kod zvaničnika, traže produženje mandata, novac, donacije, povećanje budžeta itd. I tu upadamo u taj čvor koji se ne može raspetljati.

Mi smo veoma malo uradili iako to traje već 15 godina. To je jako dug period. To je period u kojem zemlje mogu da dožive ne jedan nego tri procvata. Mi smo napravili par formalnih koraka, međutim suštinski, po mom mišljenju, nismo napravili nijedan. Čak i ovo što smo uradili do sada je samo forma. Osim toga, nosili smo sa sobom svoje probleme koje nismo rješavali, gurali smo ih pod tepih i oni su sada isplivali konačno u mišljenju Evropske komisije. Po mom mišljenju, nema više prostora ni za kakve formalnosti. Momenat je, ukoliko ćemo se kretati naprijed, da se krećemo isključivo ispunjavajući suštinske reforme od ovog momenta.

Ja tu nikada ne govorim o težini. To je potreba. Ne vidim zašto je problem implementirati, primjera radi, presudu 'Sejdić-Finci', ispuniti devet ili deset neprovedenih odluka Ustavnog suda. Ne radi se uopšte o težini zadatka. To je nešto što se mora i što je nužno. Teško je ukoliko ne postoji volja. Ta famozna politička volja. Ustvari, radi se o sljedećem. Po mom mišljenju, a siguran sam da će se mnogi u Bosni i Hercegovini složiti da svaki korak u pravcu ovih suštinskih reformi ne odgovara jednom dobrom dijelu političke elite u Bosni i Hercegovini, da ih tako nazovem, jer su to koraci u pravcu vladavine prava gdje bi se oni loše proveli.

Odluka iz prosinca 2004., kada je bio NATO samit u Istanbulu, donesena je da se utemelji NATO HQ u Sarajevu. I od tada imamo u sjedištu Ministarstva obrane NATO HQ. To je institucija koja pomaže i Ministarstvu obrane i Oružanim snagama da poduzmemo sve kako bismo se pripremili, usvojili dokumenta, poduzeli sve kako bismo dovoljno educirali pripadnike Oružanih snaga, postigli visok stupanj interoperabilnosti i mi smo to postigli. Oružane snage su izvrstan primjer na koji način je potrebno voditi reformu, kada govorimo o obrambenom sustavu, u ovom slučaju o Oružanim snagama. Nužan je kosenzus svih. Na neki način, svi su, vodeći računa, ispunjavajući preuzete obveze ili odluke Predsjedništva kojima se opredjeljujemo za Partnerstvo za mir, kada govorimo o NATO-u i o prvom stupnju suradnje, na sebe preuzeli obvezu da provedu reformu obrambenog sustava u cilju da postoji civilni, parlamentarni nadzor nad Oružanim snagama. I mi smo to postigli. I to je jedan primjer kako bi i ostale reforme u Bosni i Hercegovini, po mom mišljenju, trebalo voditi.

Naravno da ima nadmudrivanja i, rekao bih, praznog hoda u kojem se u suštini ne dešava ništa, nego se kupuje vrijeme. Politika se vodi najvećim dijelom upravo tako: proizvode se neki događaji, stvaraju tenzije. Kad pogledate šta je to, vidite veliko ništa, nema rezultata. Kada za neke važnije protagoniste koje slušate i gledate svaki dan razmislite da li je on bilo šta uradio, ne samo u tom mandatu poslanika ili ministra, nego u svom životu, na kraju shvatite da tu nema ništa.

Reforme nam nisu potrebne samo radi evropskog puta i nekada je to zabluda, pa mislimo da to moramo da ispunimo da zadovoljimo Brisel ili neku drugu adresu. Reforme su neophodne radi dostizanja naših mogućnosti i standarda, tj. da bismo mi postali kvalitetniji, konkurentniji, da bismo imali veće mogućnosti, da bismo ličili na evropsko društvo. Ne radi toga da bi neko sutra rekao 'Da, ispunili ste uslove', nego da društvo pripremimo da bude po mjeri i potrebi naših ljudi. Potrebno je da postignemo standarde radi kvaliteta našeg života, pa makar se taj evropski put možda i produžio. To je, po meni, suština.